Bogom dano

  

Ako nam je nešto bogomdano, nećemo biti zadovoljni životom i nećemo imati mira sve dok ne počnemo da se bavimo upravo time. Kada počnemo, javiće se osjećaj zadovoljstva, ispunjenosti i sigurnosti. Sve će ići kako treba, a život će nam servirati sve što treba na tacni. Bićemo u ritmu Univerzuma.

Međutim, problem je što većina ljudi ne može da nađe to za čega su predodređeni. Činjenica je da neki ljudi to nađu lakše, neki teže, ali sam siguran da samo oni koji ni ne traže, ne mogu da nađu. Ne treba pri tome brinuti kako ćemo znati, šta je to što nam je BOGOMDANO. Ako nam to već nije jasno, treba samo da zavirimo u sebe, da oslušnemo šta nam govori Biće, i eto ga. Naći ćemo ga sigurno. Nakon što se potrudimo i otkrijemo šta je to, treba toga i da se držimo. Jednostavno je, ali je ipak teško uraditi. ... . Jer kako bi jedna moja prijateljica rekla - najveći grijeh je ne raditi ono što je - čovjeku BOGOMDANO da radi.

.... Kada dođete na svoj put, tada to jednostavno znate i osjećate se dobro. To nije logično, intelektualno poimanje stvari, nego osjećaj sigurnosti, koji dolazi negdje iznutra, da je to prava stvar. Tada postajete ispunjeni srećom i zadovoljni svojim životom, bez obzira na tekuće probleme.

 

 

Odlomak iz knjige:Dr Lazar Trifunović – JA ili ja, ko sam ja? 

JEDNOSTAVAN ŽIVOT – SREĆA JE

 

...,jednostavan život, lakše sam uspio da shvatim. To se odnosilo na suludi zapadni način života u kome nikad nismo zadovoljni onim što imamo. Bar je tako kod velikog broja ljudi. Uvijek hoćemo više i bolje, a nezadovoljni smo onim što imamo, stvarajući tako ogromnu tenziju u sebi. Čak i kad dobijemo to više i bolje, zadovoljstvo je obično kratkog daha, a ubrzo potom to više i bolje prestaje da nas ispunjava i onda opet hoćemo još više i još bolje, vijajući tako nedostižno. Upravo to nezadovoljstvo i unutrašnja tenzija da dostignemo više i bolje su, između ostalog, razlozi koji dovode do remećenja balansa vitalne sile, što se vremenom manifestuje u vidu neke fizičke ili psihičke bolesti u zavisnosti od čovjekovih nasljednih faktora, konstitucije i spoljašnjih okolnosti.

            Sa druge strane, ako prihvatimo ono što nam život pruža i srećni smo, opušteni i zadovoljni svojim životom i onim što imamo, zadržavamo unutrašnji mir. Unutrašnji mir ne samo da je neophodan, ako želimo da krenemo duhovnim putem, nego je takođe potreban i za dug i zdrav život. Da se razumijemo, to ne znači da treba da se odreknemo svega i živimo asketskim načinom života ako želimo da razvijemo duhovnost i da budemo zdravi. To nikako. Najlakše bismo ovo mogli objasniti sasvim banalnim primjerom.

            Ako danas za doručak imamo samo hljeba i putera, treba da budemo zadovoljni time i da pojedemo taj doručak srećni i zahvalni, a ne da budemo očajni zato što nemamo i šunku. Ako želimo da jedemo i šunku, to nije problem. Mi je nemamo danas, ali je možemo imati u budućnosti, ako je stvarno želimo. Kao što je već ranije spomenuto, problem je u odnosu prema stvarima, a ne u samim stvarima. Nemaština ne smije da izazove nezadovoljstvo i unutrašnju tenziju, nego dok jedemo hljeb i puter, treba u miru i sa srećom da napravimo plan kako bismo u budućnosti obezbijedili i šunku, ako je to stvarno ono što će nas ispuniti zadovoljstvom i učiniti još srećnijim. Pri tome, naravno, moramo biti sigurni da je baš šunka to što će nas ispuniti srećom i zadovoljstvom.

            Često se dešava da težimo nečemu samo zato što smo to vidjeli kod drugih, ili je možda to moderno, a zapravo nama ništa ne znači. Da bismo znali šta će nas zapravo usrećiti, prvo moramo upoznati sebe. Zatim moramo napraviti plan kako da dođemo do toga. Na kraju nam treba volja da bismo uložili dovoljno energije u svoj plan i strpljenje da se taj plan ostvari. U tom slučaju ćemo biti istinski srećni kada dođemo do šunke za doručak. U suprotnom, ako smo nesrećni što jedemo hljeb i puter, a nemamo šunku, tada i ako dođemo do šunke, ona nas neće istinski usrećiti, kao ni bilo šta drugo poslije nje što ćemo poželjeti.

            Dakle, budimo srećni onim što imamo, dok planiramo i radimo na onome što želimo. To je jednostavan život. Jednostavan život je ujedno i predispozicija za zdrav život, jer se takvim životnim stavom smanjuje unutrašnja tenzija koja remeti balans vitalne sile, a sa tim se umanjuju i šanse za pojavljivanje bolesti.

            Jednostavan život, međutim, može poprilično da se zakomplikuje ŽELJAMA. Zbog toga je veoma bitno i šta želimo. Ne kaže se uzalud pazite šta želite, želje se mogu i ostvariti. Da nam naše želje nebi zakomplikovale jednostavan život i ugrozile zdravlje, trebalo bi da shvatimo i značenje drugog dijela rečenice koji mi je na rastanku rekao Rai Master – VISOKA RAZMIŠLJANJA.

Odlomak iz knjige:Dr Lazar Trifunović – JA ili ja, ko sam ja?

Nepokupljen papir

 Jednom je jedan starac širio glasine o svom komšiji da je lopov.

 

Kao rezultat toga mladić je uhapšen. Nekoliko dana kasnije dokazano je da je mladić nedužan. Nakon što je pušten, tužio je starca za lažne optužbe.

 

Na sudu je starac rekao sudiji: „To su bili samo komentari koji nikome nisu naudili.“

 

Sudija reče starcu: „Napiši sve loše stvari koje si rekao o njemu na komad papira. Zatim taj papir isjeci na komadiće i prospi ih po putu do kuće, a sutra se vrati da čuješ kaznu.“

 

Sutradan je sudija kazao starcu: „Prije nego što čuješ kaznu, moraćeš izaći i pokupiti sve komadiće papira koje si juče bacio.“

 

Starac reče: „Ne mogu to učiniti. Vjetar ih je raznio na sve strane i ne znam gdje da ih pronađem. Samo Bog zna gdje su sve završili.“

 

Sudija zatim odgovori: „Na isti način, tvoji naizgled bezazleni komentari otišli su na razne strane i mogli su uništiti čast ovog čovjeka do te mjere da je nije moguće trajno popraviti. Ukoliko ne možeš govoriti dobro o nekome, onda nemoj ništa ni govoriti.“

 

Neke štete su nepopravljive. Osim što nanosimo trajnu štetu onome koga ogovaramo, pa čak i kada samo pasivno u društvu slušamo kako to pred nama drugi rade, još veću štetu nanosimo samima sebi, jer neminovno smeće koje je neko istresao ostaje u nama oduzimajući nam životnu energiju i sreću, ali iznad svega dragocjeno vrijeme koje nikada nećemo moći vratiti i koje smo mogli utrošiti na nešto bolje i korisnije kao što je rasprava o novim idejama, projektima ili vizijama. Buda je davno konstatovao da je naš najveći problem upravo u tome što mislimo da imamo vremena.

 

Budimo od onih koji ne učestvuju u ovom tako raširenom a besmislenom procesu, koji svojim primjerom, mijenjajući prvenstveno sebe, a kroz to i one sa kojima se druže, čine zajednicu boljom i zdravijom iz dana u dan.

 

Mali umovi diskutuju o drugim ljudima. Prosečni umovi diskutuju o događajima. Veliki umovi diskutuju o idejama. 

Elenor Ruzvelt

 

Izvor: Dr. Kenan Crnkić – Nadživjeti život